Bilo je to jako davno, soba u kojoj sam spavala bila je premala. Nisam volela noć… Ugasili su svetla, navukli debele zelene zavese na prozor… Nisam mogla da zaspim, kao ni predhodnih nekoliko noći. U sobi kao i napolju je bio mrkli mrak. Ni tračak svetlosti. Čak ni jedan svitac da ne proleti, stane na prozor i bar malo da svetlosti ovolikoj tami. Činilo mi se da će mi oči iskočiti od tolike nade da bar nešto mogu da ugledam ili da ću bar uspeti da zaspim i konačno dočekam jutro. Ni najmanje. Niti sam uspela da zaspim, niti da ugledam nešto u sobi. Činilo se da nema kraja, kao da sam zaista u nekom mračnom tunelu koji nema ni početak ni kraj. Pomislila sam da me je čak i mesec napustio. Nemoguće da toliki mesec ne dopire do moje malene sobe… Dok sam ležala i gledala u pravcu prozora u ono crnilo od mraka u jednom momentu sam počela da viđam slike. Bila je to velika pozornica, puna reflektora raznih boja. Smenjivali su se, treperili brže pa sporije… Na pozornici je plesala neka velika ja. Iz nje je sijalo samopouzdanje. Duga crna kosa se vihorila oko nje, dok je stvarala pravu magiju od svog tela. To je bio ples života, ples u kome mala ja nije tužna, nije ni ljuta, već srećna u svom izmišljenom balonu plesa.
– Osećaj dok sam maštala o svojoj budućnosti je bio savršen, tako uzbudljiv. Mrak u kome sam bila kao da je dobio neke lepe svetlucave boje. Zadivljena tim bojama, plesom bez granica, bez pravila, zaspala sam…

-Nakon ove noći mrak me više nije plašio, nisam čekala da svane, naučila sam da maštam jer na taj način vidim i po mraku. U takvim okolnostima nema šta drugo ni da se radi. Pretvorila sam jednu dosadnu i besanu noć u jedan film. Film čiji sam ja režiser. Piše se moja bajka, čita se moja knjiga.

-Sve je to već bilo u meni, potrebno je bilo samo da stvaram slike u glavi koje su nakon nekoliko godina zaista i oživele. Svu maštu koju je ta mala devojčica stvarala, uspela je velika devojčica da oživi i napravi svoje remek delo. 
Nastavila sam da se bavim plesom. Pozornica o kojoj sam maštala je počela da se ponavlja skoro nekoliko puta nedeljno, samo ovaj put nije bila mašta, bila je veoma stvarna i živa. San je postao java, maštu sam oživela ali i naučila jako bitnu lekciju koja mi je mnogo značila u raznim životnim situacijama a to je veština “gledanja kroz mrak”.

-Iz tame se stvara čista kreacija. Ne traži svetlost, već stvaraj svetlost. Unutar tebe svakako sve svetli, sve boje su u tebi. Poveži se sa sobom, nacrtaj svoj crtež, oboji svojim bojama. Iz malih mudrosti stičeš velike veštine.
Moja besana noć je mogla da prođe i u strahu od tolikog mraka. Mogla sam da žmurim, pokušavajući da zaspim i zaspala bih i svanulo bi ali se jedan san nebi ostvario, nebi se sagradio u mašti pa tek onda izrodio i stvarno.

-Svaka situacija ima svoje okolnosti, mi možemo upravljati time. Sve ima smisao ako mu smisao i damo. Svaki sekund našeg života je savršeni plan zarad našeg dostignuća mira u celosti. Ovaj moj ” mali mrak” je bilo vreme predviđeno maštanju, stvaranju… U svakoj “lošoj” prilici postoji mudrost, ako je uhvatiš ti upravljaš, ako je ignorišeš ona upravlja tobom. Ovo je zapravo pored straha više bilo vreme dosade, a kada dospemo u takvo stanje znači da je vreme za kreiranje.
Kad god sam se kasnije nalazila u životnim situacijama gde je bilo mnogo “mraka” pa čak i po danu, setila bih se ove svoje priče. Motivisala sam sebe da maštam, da se nadam, da popravljam pokvareno i zidam porušeno. Mrak mi je bio velika inspiracija. Mnogo gradova se tu moglo izgraditi.

Maštaj, zidaj svoju kulu, gradi svoj grad i ne zaboravi da ako imaš oči uvek možeš i da vidiš, koliko daleko i koliko duboko je na tebi.