___Divlja a ipak nežna. Nešto poput srne u dubokoj, mračnoj šumi…
-Šta znači autentičnost?
Biti svoj, potpuno svoj…
Kada plačeš i kada se smeješ, da li gledaš ko je pored tebe? Da li se uvek trudiš da budeš još tiši nego što jesi, da zadržavaš suze, da ih slučajno neko ne vidi i okarakteriše kao tvoju najveću slabost. Da li ponekad razgovaraš sam sa sobom pa zastaneš i pomisliš da si ipak počeo da ludiš.
Jer to je ludost, zar ne?!
A šta ako ipak nije?
Šta ako nije ludost plakati, smejati se, pričati na glas sam sa sobom? Šta ako se tu nalazi život?
Šta ako na kraju svog života shvatiš da je je pucanju došao kraj? Pucaš od nemoći, besa, tuge nakupljene godinama unutar tvog kompletnog bića. Ko će ti onda vratiti sve one trenutke kada su tvoje suze morale da dotaknu zemlju, da se integrišu i oslobode tvoj duh. Koga ćeš tada kriviti? Ko je kriv za život koji nisi hteo ili nisi smeo da živiš? Da li ćeš kriviti druge ili ipak sebe? Kome nisi smeo da se suprotstavis? Kome ili čemu si dao moć? Svoju moć, onu pravu autentičnu.
Postavi sebi ova pitanja, razmisli o svojim odgovorima…
Godine svakako prolaze, do one poslednje ćeš svakako stići i kada dostigneš taj poslednji trenutak kome ćeš ga posvetiti? Nekome ko ti je bio jedan deo života važan ili ipak sebi, jer sebi možda najviše duguješ… Zapitaj se čijim putem ideš, čije snove živiš. Da li ima nešto što je toliko lično, toliko tvoje a da se tome godinama nisi posvetio, a verovatno da ima…
__Autentičnost je toliko živa, toliko snažna i svebojna celost tebe. To je onaj uzdah koji samo ti možeš da osetiš, osmeh koji je samo tebi poznat i suze čiju težinu samo ti osećaš. Krije se u najusamljenijem delu tvog bića. U onom toliko mračnom podrumu tvoje unutrašnje kuće do kog nikako da dođeš. Autentičnost je samo tvoja. To nije nešto što se stiče godinama, to nije nešto što moraš da izgradiš. To je odavno izgrađeno, odavno oživelo čak i pre tog tela za koje smatraš da je jedino tvoje. Mnogo toga je tvoje, mnogo toga unutar tebe čeka da oživi, da zapleše i probudi sva tvoja čula.
Autentičnost čeka da joj daš moć, onu moć koju si poklonio nekom drugom i tako sahranio sebe samog ali sad taj deo traži novu inkarnaciju, novi život. Na tebi je da li ćeš taj život dati sebi, da li ćeš oživeti one stare i pronikle kosti ili ipak čekaš da to uradi neko drugi umesto tebe. Nije kraj tamo gde misliš da jeste, nije gotovo…
Nemoj da te godine “uzaludnog čekanja” nekog ili nečeg ograniče i naprave smrt pre same smrti. Nije bilo uzalud, nisi uzalud pokušavao da nešto popraviš ili čekao da se neko promeni. Da stvari krenu na bolje, da nečemu dođe kraj a nečemu novi početak. Nije uzalud, pokušao si, borio si se… Nešto je umrlo a nešto novo oživelo ali i tom oživelom će nekada doći “kraj”, a šta ćeš opet ti ? Opet iz početka… Možda ali ovaj put mnogo snažniji, mnogo jači i smeliji. I nije bilo uzalud, promenio si se. Živeo si svoju autentičnost jer to si sve zapravo ti. Ranjen i uzdignut, svoj, sa suzama ili bez njih. Sve što si preživeo samo ti možeš da osetiš. Hej, nije li to život?! Smrt je uvek i novo rađanje a kako ćeš da se brineš o novorođenčetu razmisli…
